#24

# Korto Malteze: Onaj koji sanja otvorenih očiju

Da, ali on sanja otvorenih očiju, a takvi su opasni jer ne znaju gde im san prestaje
MERLIN

Hugo Prat, sin Rolanda Prata i Eveline Đenero, rodio se 15. juna 1927. u Italiji, u malom mestu kraj Riminija. Otac mu je bio britan­skog porekla, čovek poretka i prista­lica Musolinija, vojnik koji se bavio proučavanjem raznih tajnih društa­va i masonskih loža. Hugova majka je bila skroz drugačija, obuzeta ezo­terijom, kabalom, misticizmom, kar­tomanijom. Prvih nekoliko godina svoga detinjstva (1927–1937) Hugo Prat provodi u Veneciji. Sa svojih se­dam godina, posle preležane sunča­nice, biva smešten u bolnicu za men­talno zaostalu decu, ali posle šest me­seci iznenada postaje normalan i de­tinjstvo mu se nastavlja. Hugo u bol­nici primećuje da je većina dece koja tamo boravi zapravo normalna i ve­oma inteligentna, da simuliraju za­ostalost kako bi izbegli školske oba­veze, i nekoliko drugara iz bolničkih dana ostaće mu prijatelji celog živo­ta. Bio je član grupe mangupa sa trga Santa Marija Formoza. Već kao klinac počinje da se zanima za knjige, tako da su prva dela koja je pročitao, i koja su ostavila veliki utisak na njega, bi­la adaptirane Homerove priče, keltske legende, američki avanturistički ro­mani, a prvi strip koji mu je dospeo u ruke bio je “Tim Tejlor” Amerikanca Lajmana Janga (priča o dva dečaka i njihovim avanturama u Africi).

Godine 1936. Hugov otac dobija posao u Etiopiji, tadašnjoj italijanskoj koloniji, a godinu dana kasnije pri­družuju mu se žena i sin. Boravak u toj afričkoj zemlji bio je veliko isku­stvo za mladog Prata. Otac ga na si­lu ubacuje u kolonijalnu policiju, tako da je mladi Hugo sa svojih 14 godina bio ubedljivo najmlađi Musolinijev vojnik. Godine 1941. savezničke tru­pe oslobađaju Etiopiju i Hugo prisu­stvuje ulasku trupa cara Hajla Selasija i pukovnika Orda Vingejta u Adis Abebu. Posle određenog vremena provedenog u logoru, Hugo i njego­va majka bivaju vraćeni u Italiju, dok njegov otac umire od infekcije kao za­robljenik francuskih snaga (Hugo će njegov grob naći tek 1969, dok će se s majkom redovno viđati sve do nje­ne smrti 1986). Tokom godina pro­vedenih u Etiopiji Prat se osećao du­hovno bliži s domorodačkim stanov­ništvom i običnim ljudima nego s ko­lonizatorima. Sprijateljio se sa mno­go Abisinaca, naučio amharski jezik i doživeo prve avanture sa ženama (ko­je će u njegovom životu biti prisutne sve vreme).

Nastavlja da čita američke romane (Kejvuda, Greja…) i prvi put se su­sreće sa stripom “Teri i pirati” ame­ričkog crtača Miltona Kanifa, koji mu je ujedno i probudio želju da se bavi stripom. Po povratku u Italiju, posle boravka u vojnoj školi, nemačke SS trupe ga optužuju da je južnoafrički špijun i biva prisiljen da stupi u služ­bu pomorske policije. Posle nekoliko nedelja uspeva da pobegne i pređe na drugu stranu. U savezničkim trupa­ma uglavnom je radio kao prevodi­lac. Po završetku Drugog svetskog ra­ta napušta vojsku, ali nastavlja da se bavi prevodilaštvom još neko vreme u venecijanskoj luci. Prestanak suko­ba bio je zapravo početak Hugove cr­tačke karijere. Međutim, na njega je rat ostavio dubok trag, tako da se sko­ro u svim njegovim autorskim delima pojavljuje njegova osuda rata i veći­na njegovih dela je posvećena pojedi­načnim ljudskim sudbinama, strada­njima ljudi u ratovima i samom be­smislu rata.

Čergarski duh, koji je nasledio od majke, vodio ga je u njegovim be­skrajnim lutanjima po svetu. Tokom Drugog svetskog rata nekoliko pu­ta je menjao uniformu, početak rata dočekao je u Etiopiji, a kraj u Italiji. Nakon toga je otišao u Argentinu, gde je radio kao crtač stripova, igrao tan­go, živeo od sviranja na ulici… Poput Korta, stekao je prijatelje raznih rasa i nacionalnosti, i odbijao je da ih izne­veri.

Godine 1967. upoznaje imućnog stripofila iz Đenove Florenca Ivaldija i zajedno pokreću mesečnik “Sgt. Kirk”, u kome je, pored svojih stri­pova, objavljivao i poznate američ­ke. Pratov junak Narednik Kirk bio je specifičan, jer su u stripu Indijanci prikazivani sa simpatijama, a ne kao krvoločne zveri, što se tada prihvatalo teško i s velikom dozom skepse. Već tada se Hugo pokazao kao originalan, hrabar i nadasve slobodan autor. U julu 1967. objavljeno je prvih 10 tabli nove priče Huga Prata, “Balada o sla­nom moru”, a jedan od glavnih liko­va bio je i mornar sa čudnim sjajem u očima, gusar s minđušom, a zvao se Korto Malteze...

Prestanak sukoba bio je zapravo početak Hugove crtačke karijere. Međutim, na njega je rat ostavio dubok trag, tako da se skoro u svim njegovim autorskim delima pojavljuje njegova osuda rata i većina njegovih dela je posvećena pojedinačnim ljudskim sudbinama, stradanjima ljudi u ratovima i samom besmislu rata

SIN HUGA PRATA

Korto je uvek bio Pratov neraski­divi deo, baš kao i Senka Petra Pana, koja je imala sopstveni život i karak­ter. Tako je i Korto rastao i sazrevao uz Huga, sve dok ga jednog dana nije prebacio u neku novu dimenziju, di­menziju stripa, od kada i drugi mo­gu da prate avanture mornara bez la­đe, s lažnom linijom sreće na dlanu. Ali ono što je podstaklo Prata da za­voli južna mora je pisac Henri de Vir Stakpul (Henry De Vere Stacpoole), koji je 1908. napisao novelu “Plava laguna”. Prvi svoj album o Kortu Maltezeu “Balada o slanom moru” Prat posvećuje De Viru.

Kada govorimo o Kortu Maltezeu kao fiktivnom karakteru, veoma je teško povući granicu između stvar­nih činjenica i snolike postavke Huga Prata. Strip kaže da je Korto rođen na kraju XIX veka, na ostrvu vitezo­va hospitalaca – Malti. Tako je i do­bio svoje prezime – Malteze. Otac mu je bio britanski mornar, a majka špan­ska Ciganka. Još u ranom detinjstvu pokazao je svoj prkosni duh. Nakon što mu je jedna gatara rekla da ima kratku liniju života, mlađani Korto urezao je očevim brijačem na svom dlanu novu liniju života, kako bi do­kazao da je samo on tvorac svoje sud­bine. Podatak da je sin andaluzijske Ciganke i engleskog kolonijalnog ofi­cira malo može reći o njegovom iden­titetu. Korto odbija da se objasni. Suviše je individualista da bi dopu­stio da to čine drugi. Pre će se izlo­žiti riziku da bude ličnost u kovitla­cima istorije nego da se odredi jed­nom jedinom pripadnošću. Otud nje­gova rečenica: “To ko sam, tiče se sa­mo mene.” Ipak, izvesno je da Korto ume da bude prijatelj, bez obzira na opasnosti i žrtve. “Nikad lakoveran, a uvek spreman da odgovori zanosu svoga srca.” Zanos Kortovog srca su avantura i prijateljstvo. Kortova spo­ljašnjost i delovanje samo su maska i privid, jer na prvi pogled deluje kao hladan i flegmatičan tip koga ne do­tiču nepravde koje se oko njega deša­vaju, ali iznutra, u dubini duše, nagi­nje plemenitom junaku klasičnog ti­pa. On je junak u jungovskom smislu: “Jednostavno je nahođen višom silom i ne odbija poziv.”

Hugo ciljno kreira takav njegov ka­rakter, jer smatra da ne mora svako da ima zacrtanu materijalističku agendu u svojoj duši i uobičajene ambicije koje materijalistički čovek smatra vr­hunskom vrednošću. Za Korta je bo­gatstvo nematerijalne prirode. Za nje­ga je ono avantura u kojoj se konzu­mira život, ideal za koji vredi umre­ti, on gradi mostove prijateljstva i ru­ši sve nacionalne, verske i politič­ke predrasude, on žene poštuje i vo­li i kao ljubavnice, a ceni kao nepri­jatelje, on je čovek koji iskazuje sami­lost i prema najokrutnijem zločincu, on je onaj koji pomaže revoluciona­rima i razume njihove snove, a pri­tom nikada neće biti revolucionar jer je njegova duša suviše široka za jednu doktrinu, on je nadasve romantik, čiji su putevi nedokučivi. On je u stalnoj potrazi za željom svoga srca za nedo­sanjanim snom. Međutim, Korto nije od onih koji će pronaći svoj san, svoje blago, on zna da se istinska sreća skri­va u traganju, u avanturi, a ne u pu­kom pronalaženju objekta. Čak ga i Zlatousta, njegova prijateljica u albu­mu “Pod gusarskom zastavom”, ko­ri sledećim rečima: “Pa, lepi morna­ru, odlaziš? Ovde bi našao sve što tra­žiš, ali slep si kao krtica... Ono što tra­žiš ne postoji“, na šta Korto odgova­ra: „Sasvim moguće, Zlatousta... No, na meni je da to uvidim.“

Korto je kosmopolita avanture, a ona ga uvodi u kosmopolitizam ljud­skih vrednosti. Mnoštvo ljudskih uve­renja i množina društvenih konteksta s kojima se suočava dovoljni su da na­metnu doživljaj ograničenosti raznih partikularističkih predstava i predra­suda o “prednostima i pravima” ne­ke boje kože, nacionalne pripadnosti ili političkog uverenja. Korto, ma ko­jim prostorima se kretao, ne živi ne­ko lokalno vreme. Njegove avanture su univerzalna metafora upoznavanja sebe kroz svet, one su refleksije suoča­vanja sa samim sobom, sa suštinskim i skrivenim “ja”.

 

 

Za Korta je bogatstvo nematerijalne prirode. Za njega je ono avantura u kojoj se konzumira život, ideal za koji vredi umreti, on gradi mostove prijateljstva i ruši sve nacionalne, verske i političke predrasude, on žene poštuje i voli i kao ljubavnice, a ceni kao neprijatelje, on je čovek koji iskazuje samilost i prema najokrutnijem zločincu, on je onaj koji pomaže revolucionarima i razume njihove snove

 

 

 

STRIP KOJI NIJE KNJIGA I KNJIGA KOJA NIJE STRIP

Sam strip “Korto Malteze” i nije u stvari strip. U suštini, bliži je nekom književnom delu ili, preciznije govo­reći, likovnoj književnosti, kombi­nacija je simboličkog grafizma i me­taforične igre reči. Kao niko pre nje­ga, Hugo Prat je napravio nešto sa­svim novo u svetu stripa serijalom “Korto Malteze”. Sam Hugo Prat je rekao da je njegov crtež treba da bu­de pismo koje se nastavlja na ispisa­ni tekst, da crtež i scenario treba da budu jedno. Posredi je pre svega ro­man, i u isto vreme vizija sveta, slo­žena i organska, koja se razvija kroz raznolikost miljea, kulisa, situacija i događaja koji daleko nadmašuju po­jedine crtane literarne mikrokosmo­se, zasnovane takođe na preplitanju imaginarnog i realnog, a to je ono što je kod Korta najprivlačnije. Sve te neobjašnjive misterije, igre poluisti­na, fikcija realnosti i realnosti fikcije, potreba za pustolovinom kao jedna­činom života, rapsodija istorije koja uokviruje sve priče Huga Prata, ma­gija žena, pojavljivanje legendarnih ličnosti, prisutnost koja omogućava da se uvek kaže zbogom, sumnja kao pribežiste mudrosti, geografija kao prostirka za snove. Korto nije običan strip. Komplikovan je. Filozofski je. Jednostavan je. Neobičan svakako. U tom stripu nikada nećemo znati gde prestaje san i dolazi java, gde počinje istina koju menja laž, ko je stvarniji – Prat ili Korto, ko koga sanja. Sam Prat demistifikuje sistem svoga rada slede­ćim rečima: “Borhes je pokazao vr­lo važnu stvar: kako ispričati laž kao da je istina. Od njega sam naučio da ispričam istinu kao da je laž.“

“Korto Malteze” je strip dosledne poetske stilizacije, oslobođene od za­gušujućih detalja. Često je naglaše­no redukovan, ali i tada sa izvanred­nim odnosom tamnih i svetlih po­vršina. Njegov strip-idiom, pogoto­vo u kasnijim epizodama, izgleda da je u sebe integrisao neka od iskusta­va Marka Šagala ili čak Paula Klea, pa i Pita Mondrijana. Njegova spo­sobnost apstraktnijeg vizuelnog mi­šljenja udaljava ga od klasično shva­ćenog crtača stripova. U kontekstu ovakve stilizacije, iznenađuje izuzet­na istorijska i etnografska preciznost Pratovog crteža i teksta. Ako poku­šamo geografski da lociramo ono što se događa u “Kortu Maltezeu”, može­mo imati izvesnih teškoća. Ponekad je zaista potrebno poslužiti se atlasom da bi se pratila sva putovanja avantu­riste Korta. Afrika, Južna Amerika, Evropa, Azija, Tihi okean – tačnije Solomonska ostrva, Nova Pomeranija (Nova Britanija), sliv Orinoka, Novi Zeland, Venecija, Kina, sibirska pu­stoš... To su uglavnom predeli ko­ji bude asocijacije na burne strani­ce novije političke istorije, pogotovo u razdoblju prve polovine dvadese­tog veka: buđenje nacionalne svesti u afričkim i južnoameričkim kolonija­ma, pojava fašizma, boljševička revo­ lucija i njeni odjeci, masonerija, kul­tovi, paradoksalna ukrštanja različi­tih kultura... Upravo razdoblje u ko­me se Maltezeove avanture događaju. Umberto Eko je rekao: “Kad želim da se opustim, čitam neki Engelsov esej, a kad želim da se umno angažujem, čitam `Korta Maltezea`”.

U Francuskoj je napisano oko 70 doktorskih disertacija o Kortu Maltezeu. Njime su se bavili istoričari umetnosti, sociolozi, estetičari i knji­ževnici. Korto je na mnoge ostavljao izuzetan utisak, tako je sedamdesetih godina prošlog veka Agostino Neto, predsednik Angole, pozvao Huga Prata da osnuje Institut za grafičku umetnost. Za bivše borce za oslobo­đenje Angole, koji su u međuvreme­nu osvojili vlast, Korto Malteze je bio simbol borbe i slobode.

Danas se samo može konstatovati da ne postoji medij, habitat ili kultur­na institucija u koju nije ušao lik Korta Maltezea. Korto je i sam postao kul­turni fenomen, jer o njemu pišu mno­gi intelektualci, pa i jedan Umberto Eko, a Francuzi su mu priredili izlož­bu u Gran Paleu. Njegov lik je postao zaštitni znak beogradske Akademije, čije zidove su BG studenti iscrtali Pratovim kadrovima, priznavši strip kao dugo osporavanu devetu umet­nost. I lik i autor su tema mnogih uni­verzitetskih radova, a Korto je i zaštit­ni znak mnogih kafea, klubova i dis­koteka. Nose se majice s kadrovima iz ovog stripa i neretko možete popi­ti koktel s njegovim imenom. Može se sa sigurnošću ustvrditi da je lik Korta Maltezea među grafitima najeksplo­atisaniji od Amsterdama do Sijetla, od hladnog Osla do Johanesburga. I ono najvažnije, Korto Malteze se po­novo vratio u Beograd! Izdavačka ku­ća “Darkwood” kreće sa izdavanjem kompletnog serijala. Dosad su izaš­la prva dva albuma iz serijala “Balada o slanom moru” i “U znaku Jarca”, u luksuznom tvrdokoričenom izdanju u boji i sa svim dodatnim materijali­ma i istorijskim faktima koje je saku­pio Hugo Prat.

Sam Hugo Prat je rekao da je njegov crtež treba da bude pismo koje se nastavlja na ispisani tekst, da crtež i scenario treba da budu jedno. Posredi je pre svega roman i u isto vreme vizija sveta, složena i organska, koja se razvija kroz raznolikost miljea, kulisa, situacija i događaja

KORTO MALTEZE, REVOLUCIONAR KOJI TO NIJE

Zanimljivo je da je jedna od prvih “socijalnih grupa” koju je fascinirao strip “Korto Malteze” u stvari politič­ka grupa boraca Narodnog fronta za oslobođenje Angole (MPLA). Za an­golske revolucionare ovaj junak stripa uživao je ugled simbola kakav je imao Če Gevara. Ako su neki od ovih po­klonika kasnije zauzimali ministarske položaje u vladi Angole, a među nji­ma i mesto ministra kulture, onda je jasnija Netova odluka da uputi pome­nuti poziv Pratu.

Paradoksalno je, međutim, to što je “Korto Malteze” sve samo ne sred­stvo ideološke propagande. Ovaj strip se drastično razlikuje od propagand­nih stripova u Americi i Evropi iz vre­mena Drugog svetskog rata, kao i ka­snijih kineskih “ideološko-poučnih” stripova. Na pitanje šta su angolski revolu­cionari videli u Kortu Maltezeu da bi ga mogli osećati kao najrođenijeg he­roja i zbog čega su ga prihvatili kao svoj simbol oslobođenja, odgovor, koji je tadašnjoj jugoslovenskoj jav­nosti prvi preneo Dušan Miklja, gla­si: “U izgnanstvu, u ilegali, u zatvoru, na bojištu, Korto Malteze nam je po­mogao da sanjamo o slobodi.” Njima je ovaj strip zaista mogao da pomo­gne jedino da sanjanju o slobodi, da im da snage da izdrže u teškim uslo­vima, da im da nadu. Strip nije sadr­žavao političku propagandnu, već du­hovnu vrednost i ideal kome težiti, poetiku koja im je skretala misli od tmurne svakodnevice. Pratov “Korto Malteze” nudi nam nešto bitno dru­gačije – strip kao samosvojan poet­ski čin. Strip koji ruši sve stereotipe i kanone, koji govori o istinskoj slobo­di življenja.

MEĐ JAVOM I MEĐ SNOM

U svim Pratovim delima dolazi do mešanja realnosti i snoviđenja, stvar­nih ličnosti i fiktivnih, sanjanja i bu­đenja. Prat je jednom prilikom izja­vio da je pravi život san i – kao što je jedan drugi pisac, u jednom drugom vremenu, koji je takođe imao gavra­na za prijatelja, i kao Hugo delio sli­čan pogled na snove i realnost, na­pisao divnu pesmu “San u snu” – ta­ko je i Prat dao svoj pečat značajno­sti snova u svojim delima, posebno u pustolovinama Korta Maltezea. Prat u razgovoru s Dominikom Ptifoom (Dominique Petitfaux), na njego­vo pitanje: “Koji ćete od svojih života ispričati?”, odgovara sledećim rečima:

„Raspolažem sa trinaest načina da ispričam svoj život, ali ne znam da li je i jedan od njih onaj pravi, pa čak ni da li je jedan verodostojniji od dru­gog. Pesoa je govorio kako imamo dva života: onaj koji smatramo stvarnim i onaj iz naših snova, kojim bismo vo­leli da živimo i koji nam je možda pri­rođeniji. Poput portugalskog pesnika, poput Kalderona, i ja smatram da je pravi život san.“

Prošlo je već više od dvadeset go­dina od kada je svet stripa siromašni­ji za jednog genija, vizionara, sanja­ra. To je bio čovek koji je živeo svoje avanture, i ne možemo sa sigurnošću reći da li je Prat bio Korto ili je Korto bio Prat. Prat je, baš kao i Korto, imao prijatelje među mnogim narodima, za njega je čovek bio ono što nosi u duši, nije ljude odvajao po boji kože, veri ili nacionalnoj pripadnosti. Cenili su ga kako intelektualci tako i ljudi sa margine, džentlmeni sreće. Zanimljiva je priča o čuvenoj veneci­janskoj bandi koja je obila Pratovu vi­lu, ušla unutra i obila njegov sef, kako bi dokazali da i to mogu. Kad se Prat vratio kući, ništa nije nedostajalo, sa­mo je našao kutiju sa sedam (mistič­ni ezoterični broj) najskupljih šampa­njaca i pismo na kome je pisalo “Mi ne krademo od Korta!”, a u potpisu je stajalo “Džentlmeni sreće”.

Poslednji album Korta Maltezea “Mu” ostavio je čitaoce s večitim pi­tanjem, s večitom enigmom – šta je dalje dešavalo s Kortom. Iako se još u prvom albumu „Balada o slanom mo­ru“, pre početka stripa, nalazi pismo neodređenog datuma u kome vidimo da je Korto Malteze ostario, veliku za­bunu je uneo Prat među čitaoce kad je njegov lik Kuš u albumu „Pustinjske škorpije“ rekao da je Korto nestao u Španskom građanskom ratu, zbog če­ga su pomislili da je to bio njegov kraj. Ali nestati nije isto što i umreti. Korto je imao dom gde god da se nalazio, jer dom predstavljaju dragi ljudi, a ne puke građevine. Međutim, postoja­lo je jedno posebno mesto za Prata/ Maltezea, a to je bila Venecija. Sam Korto/Hugo opisuje je sledećim reči­ma: „Ovaj grad je veoma lep i napo­kon bih podlegao njegovim čarima, olenjio se... Venecija bi mi bila kraj!“, možda predviđajući mesto svog ko­načnog odredišta. Dr P. H. Belefonds došao je do priče „Zlatna minđuša“, i to je poslednja priča o mornaru koji sanja otvorenih očiju, ili je pak to tek njegov san?

 

 

 

Darkwood i Vodič za život u cilju promovisanja devete umetnosti i najznačajnijih strip stvaralaca, verne čitaoce  nagrađuju sa grafičkim romanom:

3x “Iz Pakla”

6x “Torgal”

 

 

 

 

 

Ivan Nikolić

Izašlo u okviru Vodiča za život broj 33